Kroz tamu velegrada – Nebojša Stojoski
JUTRO NAD TAMOM VELIКOG GRADA
Iz dosadašnjih događaja ovo je nešto novo u Nebojšinom stvaralaštvu, proza kratke priče u svom novom ruhu i izdanju. Liriku danas svi pišu po Branku Miljkoviću, pa je taj citat više puta korišćen u svom pravom značenju. Proza je neotkrivena “Tvrđava” po istaknutom piscu Meši Selimoviću i nije lako dosegnuti te nebeske visine, a nemati veličinu malog pesnika.
Po meni je ovo nešto novo kod našeg pesnika, tumačim kao dobar izlet u svet prozaista, neki budući eksperiment nad samim sobom. Sve je u igri i spremno je da fikcijom oživi naš sumorni nestabilni svet. Naš velegrad nosi tamnu priču svakodnevnice, nešto imaginarno, kovidno prepuno mistike i draži. Okruženi smo stalno fantazmogoričnim situacijama gde ljubav kao socijalni pojam predstavlja izolaciju od svega. Smrti se ne plašim, kaže čuveni nemački filozof Šopenhauer, ali smrt je beskrajno prostranstvo plavetnila, nebesko plavi krug i u njemu zvezda, Miloš Crnjanski i njegova odbrana od sveta. Sve je predigra piščeve imaginacije i njegovog uma da savlada mukotrpnu radnju u sebi, opiše na papir i baci lance greha i osude. Svaka njegova priča ima dobar sadržaj i radnju za neki dukometražni film.
U životu se povinujemo različitim stvarima i saznanjima iz koja protiču naše neme slike stvaranja. Proza omogućava svakom čoveku da se otvori na jedan svoj način, razmišljanjem , distanciranjem od osnovnog problema : slobode uma i čiste izolacije. Кuda? U svoj svet poniranja i mašte i novi svet koji mladi autor kao Hičkok režira prvo u svojoj mudroj glavi.
Autor je pre nego što je stavio papir ispred sebe zabeležio osnovne motive njegovih priča, ono što muči godinama novi moderan svet. To više nije samoća i otuđenost. Nego globalističke teme , demonstracije, pobune kod samih ljudi. I osnovni motiv svih priča je odnos Života i Ljubavi. Кo tu šta dobija unapred ? Niko, ako ljubav nije zaslužena u svojim dobrim namerama i odnosima kako danas živimo. Tanka je granica između života i smrti, tu se oblikuju dve ravni , oslobađanje ličnog greha i uzimanja života u svoje ruke. Mislim da je mlađani autor vodio računa o tim suprotnostima dok je pisao svoje velegradske priče.
Na jedan, jednostavan način Hemigvejskog opisa bez mnogo detalja i brzoplete radnje autor polako otvara lagume velikog grada. Tu žive različiti ljudi i njihova interesovanja. Pomalo bojažljivo i nenametljivo priča svoju priču različitih struktura i klasa ljudi. Teme su raznolike i uvode nas u velegradsko društvo. Problem narkomanije, suicida, usvajanje dece, socijalizacije pojedinaca, neuzvraćene ljubavi, atentata, otmica. Sve to kroz prizmu običnog čitaoca tera nas, da se otrgnemo naše letargičnosti i apatije. Depresija je demokratsko stanje gde današnji mladi očekuju stalne promene i nagoveštaj za boljim životom. Svako je kovač svoje sudbine što kaže naša narodna poslovica, svi smo pod jednim kišobranom neba.
Priče su dinamičkog i socijalnog karaktera što neopterećuje čitaoca da mnogo razmišlja o svojoj sudbini. Egzistencijalno pitanje uvek postoji ali je obojeno jednom sivom niti prozornosti o ljubavi i smrti, davanju sebe drugima, o prošlosti, potkupljivanju i iskupljenju naših grehova. Кoji čovek današnjice ne greši! Sistematski narušavamo smisao našeg života potezanjem najgrubljih reči ili kupovanjem laži za slatke utehe. Različite istrage i ubistva navode da ništa nije bezgrešno u ovom svetu zla. A šta je zlo? Obmana da verujemo u nešto što odavno ovde nepostoji- “Obećanje za večitu ljubav i poverenje lažnog prijateljstva”.
U nekoj novoj eri programiranja i robotike ljudski mozak zapaža velike negativnosti.
Okruženi smo apatijom svoje duše zarad prostih ciljeva. Organizujemo se spontano, tražimo da budemo prihvaćeni svuda, kao apatični, formalno preplašeni i zabrinuti za svoju “Budućnost”.
U svih devetnaest priča ili ti proznih poglavlja provlači se ljudska smrt. Ona je od pamtiveka bila primat velikim kraljevima i carstvima. Lek protiv ove boljke nema. Ona je ukorenjena još u drevnom Egiptu pa su kod njih bogovi bili sahranjivani u piramidama kao večnom zagrobnom životu. Današnje vreme prati prevrat za vlašću, osionost pojedinaca, narko-bosova, zelenaša, oni koji ucenjuju tuđi život… Male i sitne stvari prerastaju u bol i napetost kod velikih ljudi, političara, običnih profesora, književnika, jednog taksiste i drugih.
Srećan je onaj čovek ko ima sa kim da sreću podeli. Da nahrani ptice ili obnaži svoju slikarsku viziju na prozoru velegrada. Tajne velikoga grada postoje u svakoj zemlji. One su sakrivene masonskim obeležju i predstavljaju nove simbole društva. Pojedine banke i finansiske institucije nose Davidovu okrenutu zvezdu, svastiku, trougao ili šestar.
Sve je u igri sudbine jednog grada i njegove romantike. Dosada kao monotonija u nekoj kockarskoj igri nije više u modi. Na stolu se bacaju karte i igra počinje. Onih baš običnih ljudi koji veruje da ih iza “Zida plača” očekuje Raj. Sve je beskorisno i neskromno imati bujnu maštu i niske strasti.
Ovde u pričama i preljuba, dvostruki životi imaju svoje romantičarske stvari. Кao u nekom tamnom filmu priča se obnavlja ispočetka. Sve počinje da se dešava iznova, vi imate utisak da ste tek na prvoj stranici knjige. Morate se držati neke piščeve umetničke razdaljine, i dobre koncentracije da uđete u tok svesti, radnje koja dinamično govori o stvarnosti. Bez preteranog ulepšavanja i davanja podstreka da je samo to napisana priča, izmišljenih ljudi, stvari i događaja. Onako ljudski kako i stvarno radnja teče. I da je bilo šta imaginarno, pomalo nestvarno, jedan veliki prof Nenad Radoš kaže: “Nenadano”, osećamo preokret u svom ličnom životu. Prisutni smo svakoga trena u ovom velikom gradu sa svim svojim zabludama i uvrenjima da će sutra doći novi dan. On je radoznao kao autorova mašta, iskristalisanih misli i tamne svakodnevnice iz kojih naviru teški momenti očaja i male neuzvraćene ljubavi. Nikada ne znate zašto je to dobro. Ali opet, baš kao u priči, ništa nije onako kako izgleda…
U erupciji velike slave i nadanja postoje stvari koje vas koče. Taj mali trn u peti stalno remeti korake glavnih junaka. Da li su istinite priče? Stvorio sam utisak da su obojene mistikom i pravdom, da govore na sav glas…Prodorno i jasno svojim jezikom i tonom.
Odavno nisam imao tako živo štivo kao dnevnik policiskog dosijea, ili neke zaboravljene knjižice u kojoj se kriju druge strane sveta. U tami velegrada ima nade ili svetlosti za svaki opipljivi dokaz naše sudbine. Autor je sistematski pripremao građu da nam nešto napismeno odgovori, suptilno i otvoreno.Svi želimo da naše stvari pomerimo u mirnu luku življenja.
Taj nesebičan odgovor uvek sebi postavljamo tražeći neku iskonsku sreću u nama samima. Apokaliptičan svet je uvek u modi, kao i današnji kovid virusi koji ruše sve teorije zavere i donose mistiku ovom modernom društvu bez ljubavi. Šta je zapravo ljubav? To nas autor uvodi u beogradski lavirint i njegove sigmatičke tajne. Ali kada dođe momenat da se definiše sreća ili mirna luka, tu nailazimo čisto na probleme. Odgovor je, kao i svi odgovori na velika zamršena pitanja, krajnje jednostavan. Baš poput uspeha, i ljubav je stvar individualne definicije. Tražimo se uvek u nekim svojim pričama i razlozima, gde ovaj svet vodi ?
Recenziju pisao: Srećko Aleksić
Izvor: autor Nebojša Stojoski
0 Komentara